Павле Поповић: Његове заслуге за наше библиотеке и библиографски рад у нас

Павле Поповић био је човек широких културних видика. Његов интерес није се ограничавао само на струку, књижевност, коју је радио, него је обухватао целу културну област нашег јавног живота. Он је био један од ретких наших научника који је у потпуности схватио значајну просветну и социјалну улогу библиотека у општем народном просвећивању. Поред његових признатих, великих заслуга за нашу књижевну историју и критику, у националном и јавном, друштвеном раду, треба му уписати још једну, не мање важну, за интересовање и иницијативе које је показао према нашим библиотекама и предузимању библиографског рада код нас.

Још на почетку своје насгавничке каријере на Универзитету Павле Поповић је поклонио пажњу библиотеци свога, Српског семинара. Као управни члан семинара преузео је са својственим одушевљењем, савесношћу и истрајношћу, да од библиотеке Српског семинара створи у правом смислу приручну, научну библиотеку. Набавио је стручну литературу о уређењу библиотека, уредио каталог по стручним упутствима, вршио набавке књига са правом научничком озбиљношћу и ерудицијом, тако да је пре рата библиотека Српског семинара важила као најпримерније уређена и снабдевена научна библиотека за изучавање српског језика, књижевности и историје. Није то само била библиотека, то је била духовна радионица у којој је професор Павле Поповић са студентима организовао научни рад са идеализмом и љубављу према науци. Када је Српски семинар, за време бомбардовања Београда, у прошлом светском рату 1914 био порушен, обнову његову извео је Павле Поповић. Долазећи са положаја за време рата, он је спасавао књиге испод рушевина, а после рата приступио је Потпуном преуређењу семинарске библиотеке. Студенти, који су помагали у поновном подизању Српског семинара, вођени својим учитељем, стицали су ту љубав према књизи и библиотеци, према заједничком раду уопште. Неки од њих и одали су се библиотекарском позиву захваљујући благотворном утицају свога професора. Српски семинар, после рата подељен је у три одељења: за језик, књижевност и историју. Одељење за књижевност водир је Павле Поповић, који је успео да библиотеку преуреди и да да правац будућег развоја Српском семинару. У свом одељењу Павле Поповић је створио најпријатнију и најпогоднију атмосферу за научну сарадњу, својим организаторским духом и својом личном привлачношћу, која је долазила од његове искрености, честитости и доброте срца. Српски семинар имао је сада више просторија у приземљу старог Универзитета и свуда су биле смештене књиге. У таквој средини Павле Поповић је држао своја предавања, радио своје научне послове и спремао раднике на науци. На почетку своје професорске и научне каријере, он је са студентима организовао рад на библиографији указујући им на значај и потребу библиографског рада по науку. Под његовим упутствима студенти су скупљали грађу за библиографију српско - хрватских књига од 1868 до 1905 године, као наставник Новаковићеве Српске библиографије. Под његовим руководством прегледане су биле све београдске библиотеке а затим се морало ићи у Сремске Карловце, Нови Сад и Загреб. Ову научну експедицију водио је сам Павле Поповић. Тај замашан рад био је поверен асистентима, а на предлог Павла Поповића Српска краљевска академија донела је одлуку да ту грађу сама изда. На жалост, рат је прекинуо и овај велики скупљачки рад, неопходан за свако научно истраживање. Ова грађа, која је била смештена у Семинару, страдала је заједно са библиотеком. Павле Поповић се заузимао да се та библиографија среди и отпочне допуњавати, али је тек пред своје пензионисање успео да добије биолиотекара коме је поверен овај посао.

И ако је имао одлично снабдевену библиотеку у Српском семинару, који је био његова друга кућа, Павле Поповић је своју племениту страст за књигом преносио и на своју личну библиотеку, која је била јединствен пример једне стручне библиотеке за изучавање историје југословенске књижевности и сродних наука, и избором дела, и потпуношћу и уређеношћу. Он је био свуда окружен књигама, волео их је, сабирао, чувао, набављао их и својим ђацима и пријатељима. Требало га је видети са каквом се пажњом дотицао књиге, како је отварао листове, загледао и нежно држао књигу. Књига је била његов нераздвојни друг кроз живот. Његови блиски ђаци не могу друкчије ни да га замисле него са књигом, а тако исто и са његовом отвореном, духовитом и паметном речју иза које се крило огромно знање које је он тако издашно и лако давао другима.

Библиотеке су, не само у вези са Универзитетом и струком уопште улазиле у област ингересовања Павла Поповића. Он је написао један краћи извештај О градским књижницама у Србији, о њиховом „стању и мерама за њихово усавршавање“. Овај извештај је врло карактеристичан по његове погледе на наше библиотечко питање и показује како је он лако улазио у суштину проблема и имао напредна схватања о библиотекама. Пошто је дао један општи преглед покрета на народном просвећивању код нас, задржао се на раду Културне лиге у чији широк програм улази и оснивање књижница. Он подвлачи нарочито улогу народног универзитета у народном просвећивању и замисли о његовом оснивању код нас посвећује нарочиту пажњу. Што је интересантно, мисао о отварању Коларчевог народног универзитета поникла је међу универзитетским прсфесорима још у то време (1912 г.). „Тај нови универзитет, Коларчев по идеји, средствима и имену а народни по своме карактеру, био би центар, подлога, жижа за рад на народном просвећивању. Надамо се да ће сви чиниоци од којих буде зависило стварање овога Университета, разумети вапијуће потребе за народним просвећивањем у једном народу који — да не кажемо него ово — у пркос признатој бистрини и духовитости и својој познатој најлакшој азбуци на свету, има највећи проценат неписмених.“ Захваљујући оваквим схватањима остварено је после првог светског рата подизање Коларчевог народног универзитета, и ми, хвала Богу, уживамо већ одавно и издашно плодове ове племените задужбине.

Што се тиче књижница у Србији, Павле Поповић наводи оне које постоје по градовима и чији број није велики. Културна лига основала је била већи број библиотека по градовима, селима и манастирима. ,,Као што се види, рад на оснивању јавних књижница има већ својих приличних резултата, али се тако исто види да је ствар тек у зачетку, што је и природно, пошто је највећи број књижница основан за последње четири године.“ За унапређивање јавних књижница он подноси ове предлоге, које скромно назива „напомене.“

Прво: Културна лига треба, из широког програма за народно просвећивање у Србији, да издвоји секцију за библиотеке коју би водили савесни и исправни стручњаци. Она би била централа за јавне библиотеке: старала би се о њиховом оснивању и уређењу. Њој би се достављао састав месних одбора и избор књижничара, чији би рад надгледала. Ова централа би састављала спискове књига за набавку књижница, а израђивала би и правилнике за библиотеке, обрасце за инвентаре, каталоге, дневнике, реверсе за месне књижнице. Она би руковала и заједничким новцем организације; примала легате и прилоге; била посредник између библиотеке и других културних установа у земљи; заузимала се свуда у корист библиотека. „Једном речју, библиотечка секција Културне лиге била би једна стална канцеларија, која би имала да олакша посао месним књижницама, и да што је најважније — цео посао изводи по систему, по смишљену плану, једнообразно.“ Потпуно правилно схваћено на којој основи треба да се спроведе организација јавних књижница.
Друго, потребно је обсзбедити средства за месне књижнице, што није случај досада. Место за књижнице уступа држава у својим зградама, а књижничари раде бесплатно. Књиге се добијају поклонима друштава, установа, приватних лица, а завештања су и у новцу. Све је то недовољно, несистематски. Најбоље је да саме општине помажу књижнице, да општине оснивају књижнице као што је то у Енглеској и Француској. И у Србији би се могле оснивати општинске књижнице и по градовима, варошицама и селима. „Нека се само људи од утицаја за то заузму, па ће израдити ствар лако. Треба и законом установити прирез за јавне књижнице. Тај прирез, или уопште помоћ коју би опшгине указивале књижницама, био би главно средство за оснивање и одржавање месних библиотека; приватни прилози, поклони и завештања могли би само допуњавати ствар.“ И овоме предлогу не би се имало шта приметити. Тај систем оснивања јавних књижница показао је одличне резултате у свима земљама у којима је био заведен.

Треће: уређење књижница треба спроводити онако како је то на страни. Библиотека треба да буде смештена на приступном месту, не на забаченом, као што је то понегде у Србији. Све књиге повезивати у чврст али скроман повез и једнообразно. Радно време у књижницама од 6—8 часова увече, у селима празником и недељом. Право да се служи библиотеком треба дати сваком члану Културне лиге и сваком исправном грађанину дотичне општине. Рок одредити за позајмицу књига. Контрола преко реверса, као што је установљено у, Народној 'библиотеци' и Српском семинару. 'Ово су најпотребнид упутства о реду и граду у једној јавној библиотеци.

Четврто: избор књига је од најважнијих ствари за књижнице. И у овом погледу 'Павле Поповић је упирао на план и систем с обзиром на то што је „публика наша великим делом без навике на читање, и код ње ту навику тек имамо да створимо. Зато је потребно саставити један гсписак књига за јавне књижнице. Тај списак би изгледао овако: ушли би најбољи новији писци, старији само од књижевне вредности, затим најпризнатији критичари, историчари, правни писци; од колекција књига најбоље: издања Српске књижевне задруге, Матице српске, Народна библиотека, Мала библиотека, Зборник позоришних Дела и друге; од часописа најууледнији; заступљена би била и хрватска књижевност, српска преводна, а по потреби и литература на страним језицима. Овај би посао имала да сврши библиотечка секција Културне лиге и то врло савесно и пажљиво, одабирајући из свих библиографија и каталога оно што је најбоље. Та секција би могла да изведе и поделу библиотека на велике, средње и мале и за сваку од тих библиотека саставила би посебан списак. Она би, затим, могла да утврди и цену таквим књижницама, чиме би олакшала посао око набавки књига појединих јавних књижница. Секција би на захтев књижнице имала само да испоручи књиге. Свима овим обавештењима Павле Поповић је имао намеру да укаже на ,,потребу и важност“ оваквих спискова, и на један систем који би требало увести.

Све ове мере које је Павле Поповић предлагао за организовање и унапређење наших јавних књижница нису, на жалост, ни до данас приведени у дело и чекају и даље на решење. Огромна је штета што је једно тако важно просветно питање остало изван домашаја просветне политике.

Име Павла Поповића везано је са чашћу и за оснивање Универзитетске библиотеке у Београду, наше главне научне библиотеке. Он је један од првих покретача да се код нас подигне једна централна научна библиотека за којом се после рата осећала велика потреба. Он је, 1921 г. поднео предлог филозофском факултету за оснивање Универзитетске баблиотеке. Факултет је изабрао одбор по овом питању у који је први био наименован Павле Поповић. По његовом предлогу Универзитетска библиотека била би смештена у једној од универзитетских зграда; прописао јој је уређење и предложио библиотекара. Други одбор са Слободаном Јовановићем водио је преговоре са делегатима Карнегијеве задужбине и нашом државом за подизање зграде за библиотеку. Павле Поповић је предложио да се за Универзитетску библиотеку из семинара издвоје књиге које им нису преко потребне и да се те књиге сместе у Хемиски завод, а чиновнике је примио у свој семинар док не буде готова зграда за библиотеку. Све ове организационе послове водио је као претседник комисије за Универзитетску библиотеку. Као претседник библиотечког одбора, затим, заузимао се стално да се Универзитетској библиотеци осигура њен напредак и у погледу стручног особља и у погледу снабдевања. Под његовим руководством извршена је велика поруџбина књига на рачун репарацнја у вредности 200.000 зл. марака, што је омогућило да се библиотека снабде најглавнијим научним апаратом. Његов предлог је био да се у Закон о универзитету, или у финансиски закон, или у закон о штампи унесе нов члан да Универзитетска библиотека добија по један примерак штампаних књига у земљи.

После седмогодишњих напора створена је Универзитетска библиотека у Београду. Она је добила лепу зграду, потпомогнута даром Карнегијеве задужбине. Модерно саграђена, са укусом намештена, библиотека је била свечано отворена 24. маја 1926 г. на дан Ћирила и Методија словенских апостола, твораца словенске писмености. Пред отварање постављена је биста Карнегијева у холу пред читаоницом, а више ње стављен је натпис који је саставио Павле Поповић у духу старих српских натписа, и који гласи: „3нано буди да ово књигохранилиште постаде и основа се као плод благородне мисли и племенитог дара Карнегијеве задужбнне и да извољењем Бога би отворено 24. маја 1926.“ Библиотеку је отворио својим топлим и лепим говором Павле Поповић. У њему је дао маха свом одушевљењу за овако дивну културну тековину и јасно одржао њен значај по нашу науку и просвећеност. Навешћемо његове речи које је том приликом изговорио: „Готово да човек каже да у Београду нема ништа лепше од ове Библиотеке. Она је ресавско злато о којем пишу наши стари споменици...“ „Наставници универзитета и сви научни радници наши имаће, хвала Богу, једанпут услове да могу како треба радити на науци. Они их досада нису имали. Право је чудо како су могли у своме раду истрајати и показати успеха. Као што је једанпут речено, они су као и наш војник, који је, будући го и бос, ипак односио победу за победом. Јер ни Народна библиотека, која је, благодарећи изванредној енергији Јована Томића, данас васкрсла из мртвих, и којој ми сви много дугујемо, ма колико била иначе богата и корисна, нема услова за научни рад у ширем смислу. То нису ни скромне семинарске библиотеке са својим помоћним ручним књигама. То има да буде само Универзитетска библиотека. Она треба да буде библиотека за пуно научно испитивање. Она треба да садржи страну стручну лнтературу, енциклопедије, библиографије, велике модерне колекције, светске велике часописе, најновије публикације, све докторске тезе, — цео научни апарат, сва средства за научно испитивање — једном речју све оно што треба једнако да имамо под руком а што ми досад скоро никад нисмо имали, него смо за сваки важнији рад, за свако консултовање литературе морали ићи у иностранство. За научни рад, Универзитетска библиотека је потребна као насушни хлеб. Без ње нема тога рада, у крајњој анализи нема ни универзитета. Он је указивао и на естетску страну библиотеке као на моралног чиниоца. „Што смо ми учинили нашу библиотеку тако лепом, то је што хоћемо да се у њој наш студент осећа друкчије него досад, да се остави извесних својих рђавих навика и да се боље привикне реду и раду.“ Павле Поповић није гледао на библиотеку уско, као на универзитетску установу, него је желео да се од ње створи права, научна библиотека, која ће пружити свима радницима на науци и свима који су жељни научне истине. „Ми волимо да се наука шири у што дубље слојеве... Ми волимо да цео свет дође до позитивног знања и тачних идеја. Ми на то нарочито полажемо данас кад се површност, некомпетенција, шарлатанство и лажне идеје шире нагло и прете да освоје младе и неискусне кругове...“

Из свих ових речи Павла Поповића избија велика љубав према библиотекама уопште, јер он је један од оних наших научника који су највећи део свога живота провзли у мирној, духовној атмосфери ових храмова науке и у иностранству и у нашој земљи. Природно је да је, за Универзитетску библиотеку показивао особито старање, јер она је била његово дело. Међу првим књижничарима имао је своје ученике. Приликом својих посета библиотеци није пропуштао да не обиђе читаоницу и надгледа (шта се чита, ословљавајући студенте срдачно и са пријатељским интересовањем. Пред свој пут за Италију (његово последње путовање), свратио је у библиотеку, поразговарао са својим ђацима, мало уморније, али и тада са духом и напоменуо дискретно о својој болесги. Али он је тада већ изгледао рђаво и нека тешка слутња обузела нас је кад је отишао. Не дуго, по повратку, оболео је, и од те се болести није више дигао. Вест о његовој смрти била је као удар, неочекивана, жалост огромна код свих који су га знали, свесни какав је губитак за нашу културу нестанак оваквог човека као што је био Павле Поповић. По његовој смрти Друштво југословенских библиотекара одржало је комеморативну седницу у универзитетској библиотеци на којој је једногласно прихваћен предлог да се поч. Павле Поповић упише за члана добротвора друштва.

Љубица Марковић

Љубица Марковић (1895–1947), историчарка књижевности, професорка, пионирка феминизма и
једна од првих школованих библиотекарки у Србији. Радила је у Универзитетској библиотеци
„Светозар Марковић” у Београду. Најзначајнија дела: Почеци феминизма у Србији и Војводини
(1934) и Даница Марковић: прва српска модерна лиричарка (1940).