Павле Поповић
(1868-1939)

Светлана Пуцаревић, Јасна Чанковић, Србислава Шаховић Мишић. Књигохранилиште Универзитета у Београду, Почеци: изложба поводом 100 година од оснивања и почетка градње Универзитетске библиотеке „Светозар Марковић“ у Београду (Београд: Универзитетска библиотека „Светозар Марковић“, 2021), 18–19.

Павле Поповић (1868-1939), филолог, историчар књижевности, књижевни критичар, професор Филозофског факултета у Београду, члан СКА и ректор Универзитета у Београду (1924-1928). Од 1905. године је на Београдском универзитету предавао историју српске књижевности.У свом Прегледу српске књижевности (1909) обрадио је народну, средњовековну и дубровачку књижевност, те ова књига, заједно са Скерлићевом Историјом нове српске књижевности (1914), омогућава интегрални увид у националну књижевност од најстаријих времена. Био је оснивач или један од сарадника у неким од најзначајнијих културних и просветних институција у земљи као што су Друштво за српски језик и књижевност (1910), Српска књижевна задруга, уредник Српског књижевног гласника (1905-1906) и покретач Прилога за књижевност, језик, историју и фолклор (1921). Веома добро је разумео мисију библиотека, те је велики део свог професорског рада на Универзитету посветио унапређењу ове делатности. Библиотека Српског семинара, под његовом директном управом, била је најбогатија и најбоље сређена на Универзитету, а ту је прво искуство стицао Урош Џонић, будући управник Универзитетске библиотеке. Поповић је своје богато знање културне и књижевне историје применио и на област библиотекарства, објавивши радове из историје библиотека (нпр. „Једна лекарска библиотека у Дубровнику у XVI. столећу", 1932). Залагао се за успостављање централне библиотеке Универзитета и управо је он 1921. године поднео овај предлог свом факултету. Био је најпре члан Комисије која је такву иницијативу преточила у конкретан предлог, а потом и члан универзитетског Одбора коме је било поверено вођење послова око подизања Библиотеке. Није се устручавао да отворено износи проблеме који су искрсавали током градње, те да скрене пажњу на нелогичности и некоректности у односу према овом великом пројекту, пре свега на недостатак средстава и непостојање намере да се обезбеде правни статус Библиотеке и стабилан прилив публикација. Ипак, када се тај велики и неизвесни посао завршио, Павле Поповић је, тада као ректор Универзитета, надахнуто говорио на свечаном отварању 24. маја 1926. године. То су биле речи великог заљубљеника у књигу и науку, али и трудбеника који се за остварење сна о Библиотеци борио свим силама:

Узимам реч само да кажем с коликом радошћу Универзитет приступа отварању своје Библиотеке (...) Радост је наша тим већа штo видимо остварену давнашњу жељу нашу и конац, крунисан успехом, мучног и дугог, седмогодишњег труда нашег, и штедре помоћи универзитетских пријатеља. И какав конац! Како према јадним гомилицама књига које су остале после бомбардовања Универзитета и пљачке за време инвазије, и које су биле смештене у две-три собе старе зграде - како према њима изгледа ова дивна Библиотека! Готово да човек каже да Београду нема ништа лепше од ове Библиотеке. Она је ресавско злато о којем пишу наши стари споменици. Најзад, радост је наша нарочито велика кад помислимо какве ће огромне услуге Библиотека чинити и у будућности. Она ће их нарочито чинити према трима редовима наше школе и грађанства нашега: 1. наставницима Универзитета и научним радницима уопште, 2. ученицима Универзитета, 3. свима који књигу воле.