Павле Поповић и Универзитетска библиотека у Београду

Зна се и за љубав Павла Поповића и нарочите заслуге његове за наш Универзитет као целину; најмање су познати — у ширим круговима — његови напори, његове заслуге, за оснивање ошпте, централне Универзитетске библиотеке — а и та заслуга његова није ни мала, ни без значаја, и за наш Универзитет, и за науку, и за културу нашу. Оснивањем библиотеке Универзитета створен је услов за научни рад, омогућено пуно научно испитивање у самом Београду. А то није мала ствар.

Павле Поповић је желео да се при нашем Универзитету оснује библиотека која ће бити „својина и област свих Института и Факултета, заједничко добро наше, тековина Универзитета као целине”. У тој Библиотеци би се по плану Павла Поповића скупила савремена стручна литература за све научне гране, енциклопедије, библиографије, велике модерне колекције, светски велики часописи, најновије публикације, све докторске тезе, „цео научни апарат, сва средства за научно испитивање, — једном речју све оно што треба да имамо под руком а што ми досад скоро никад нисмо имали, него смо за сваки важнији рад, за свако консултавање литературе, морали ићи у иностранство. За научни рад Университетска библиотека је потребна као насушни хлеб. Без ње нема тога рада, у крајној анализи нема ни Университета”.

Павле Поповић је волео библиотеке и рад у добро уређеним библиотекама. Од како је почео школу учити, од младости до смрти своје, он је радио по библиотекама и архивама, где је савесно испитивао и проучавао рукописе и ретке књиге. Чак и у задње време, упркос тешких окова болести, радио је по библиотекама.

Годинама и годинама пре но што ће званично поднети предлог за оснивање библиотеке Университета у Београду, Павле Поповић је поред других замашних послова нашао времена да размишља и пише о организацији јавних књижница у нас, о унутрашњем уређењу њихову; он је подвлачио потребу да се у свима јавним библиотекама нашим „цео посао изводи по систему, по смишљену плану, једнообразно”; истицао као најозбиљнију дужност библиотекара избор, одабирање књига које у јавне библиотеке улазе; био противан да се у сваку јавну библиотеку путем поклона примају књиге, без обзира на вредност њихову; саставио спискове најбољих књига наших, без којих ни једна јавна библиотека наша не би смела бити.

И када је одмах после рата — у Београду који је тек почео да се диже из рушевина, а наш Университет да се сређује и нагло развија после бомбардовања и пљачке — када је пре неких 18 година једног зимњег поподнева (јануара 1921) Павле Поповић и званично поднео филозовском Факултету предлог о оснивању Универзитетске библиотеке, он је имао смишљен и проучен план не само за оснивање, него и за унутрашње уређење те библиотеке. У то време број студената скочио је на београдском Универзитету са предратних неколико стотина на неколико хиљада. У оном непосредно-поратном несређеном, мутном времену, и веселом нашем Београду, када су партиски утицаји беснели у круговима наших студената; када се површност нагло ширила и претила да освоји младе и неискусне кругове; када омладина наша није била привикнута на ред и рад, Павле Поповић је мислио да треба отргнути омладину од свега тога, заинтересовати их све за књигу, створити центар који ће их све прикупљати, привикнути их да раде, дати им прилике да стекну бољу стручну спрему, и солидније знање испитно. Што је нарочито желео, и што се надао да ће им библиотека нарочито дати, то је ,,да јаче уђу у научни рад, да се упуте у апарат научног испитивања, да знају консултовати стручну литературу”. Павле Поповић је сматрао ,,да ће од благотворног утицаја библиотека бити и на оне који су сами уобразили да нешто знају, и на оне који су склони да им верују  и какво ће се поштовање отуд родити за науку кад сваки узмогне видети како је она тежак и мучан посао, и како треба добро да засуче рукаве онај који хоће да је ње достојан”.
За ове и овакве идеје природно да је лако било задобити чланове филозофског Факултета, и да је Факултет, коме је Павле Поповић поднео предлог о оснивању библиотеке, одмах одредио комисију са Павлом Поповићем на челу (остала два члана била су господа Др. Александар Белић и Др. Веселин Чајкановић), којој је поверио да размисли како би се што пре дошло до Универзитетске библиотеке. Павле Поповић је у споразуму са комисијом убрзо поднео Факултету кратак план о оснивању библиотеке, извештај о послу коме би се по његовим речима, требало приступити одмах. По томе плану требало је наћи лице „које ће сместа, у споразуму са управницима семинара и завода, одабрати из свих семинарских библиотека она дела која се без штете могу из њих уклонити, и да их издвоји за општу универзитетску библиотеку. Оно би даље имало да те књиге уреди одмах, попише, укоричи; да у исто доба врши даље поруџбине, у споразуму са наставницима; да безусловно и најбрже отвори две сале за читање (већа за студенте, мања за наставнике) и снабде их консултативним делима и часописима како треба; да штампа каталог, и уопште да створи и уреди библиотеку...” За библиотекара је предложен г. Урош Џонић који је са Павлом Поповићем дуго време већ радио на уређењу Библиотеке српског семинара, а што се локала тиче, предложено је да се нађе у новој згради Универзитета, у Вуковој улици, или у старој.

Нешто касније, пошто је Павле Поповић већ био поднео план о стварању библиотеке за све научне дисциплине, за све наставнике и за све студенте, образован је један други одбор, у коме је универзитет претстављао тадашњи ректор г. Слободан Јовановић, одбор који је имао да води преговоре са делегатом Карнегијеве задужбине и наше државе о дизању засебне зграде у коју би се сместила Универзитетска библиотека. По плану Поповићевом је био отпочео г. Џонић одабирање књига из библиотека појединих семинара. Први семинари који су били ставили леп број књига на расположење за нову библиотеку, били су Српски и Византолошки, а међу првим дародавцима био је Павле Поповић. Књиге које су стизале за Ректорат из Америке, Енглеске, Француске, Чехословачке, итд., уступане су новој библиотеци. Академије Наука, уредништва часописа, уступали су своја издања. Књига се скупљало приличан број, могућности да се за библиотеку уступе одељења у зградама Универзитета није било. Стога су књиге смештене у Хемиски завод, у аулу старе зграде Универзитета, док су први чиновници скоро пуних пет година уживали гостопримство семинара, коме је био шеф Павле Поповић.

Павле Поповић је био стални претседник Комисија, касније библиотечког одбора, који је имао дужност да поред ректора и Универзитетског савета спроведе у дело оснивање универзитетске библиотеке. Чланови одбора који су били претставници појединих факултета одмењивали су се у току времена, Павле Поповић је издржао до краја. Под његовим претседништвом доношене су у одбору важне одлуке за унапређење библиотеке — да поменемо само најважније одлуке из оног времена: тражено је да се у закон о Универзитету, или у финансиски закон, доцније у закон о штампи унесе један нов члаи по коме би и универзитетска библиотека у Београду примала по један примерак свију издања у земљи, и извршена је поруџбина, на рачун репарација, књига у вредности од 200.000 златних марака.
Када се најзад успело да се подигне засебна зграда за универзитетску библиотеку — о раду Одбора за подизање зграде не можемо овом приликом говорити, али нека нам је дозвољено да само поменемо да је и у том одбору, чији је први претседник био г. Слободан Јовановић, претставник филозофског факултета био Павле Поповић — када се најзад успело да се библиотека пресели у своју властиту зграду, био је за њу прикупљен приличан број књига, око 30.000 примерака, што ипак нешто значи, када се зна да се почело ,,ни из чега”. Што је најважније, те књиге су биле одабране.

После петогодишњег напорног рада, у коме је највећи терет понео Павле Поповић на својим плећима, библиотека је пресељена у своју зграду, и свечеано отворена на дан св. Ћирила и Метода, оснивача српске писмености, у понедељак 24 маја 1926 године. Судбина је хтела да у то време буде ректор Универзитета баш Павле Поповић. Колика је радост била његова. И колика, и каква! Ми који смо имали среће да као ученици и као чиновници нове библиотеке, будемо тог дана крај њега, знамо то, и живо се сећамо говора који је као ректор одржао, када је званично отварао Библиотеку.

Износећи користи које ће пружати наша Библиотека (што смо навели горе), скоро свака реченица одавала је радост, која га је свег прожимала. За њега „готово у Београду да нема ншпта лепше од ове Библиотеке. Она је ресавско злато о којем пишу наши стари споменици.” Истога дана издао је и проглас студентима свију факултета, саопштио им да је Библиотека отворена; позвао их да раде у њој, јер ће „тамо наћи све услове за рад: потпун мир и тишину, велику угодност, све књиге које им требају.” Позвао је нарочито оне „који су по сили прилика или иначе имали да троше своје време на занимања која их отстрањују од школе и рада. Универзитетска библиотека је ту да их потсети да је њихов прави позив рад и школа и да је сад више могућно да се одазову томе позиву него раније.”

И касније, и када није већ више био ректор, Павле Поповић је често долазио у Библиотеку; последњи пут, уочи самог поласка за Капри. Сваки пут је тихо, да ни за тренутак не ремети рад и ред, обилазио сваког појединог читаоца, интересовао се за рад његов, упућивао студенте како да консултују научни материјал, препоручивао потребну научну литературу, итд. Задовољан је био што је видео да су се наде његове испуниле, што су се студенти одазвали његову позиву, што је Универзитетска библиотека заиста постала привлачна снага за све њих — место, које им је дало воље за рад.

Оснивањем Универзитетске библиотеке пружена је могућност свима који се баве науком да и у Београду врше научна испитивања и потребна проверавања научних истина. А то је заслуга, углавном, Павла Поповића.

Смиља Мишић

Смиља Мишић (1899–1981) била је истакнути српски библиотекар, преводилац и једна од кључних
фигура у развоју библиотечке струке у Србији средином 20. века. У Универзитетској библиотеци је
радила од 1926. до 1950. године, после чега је до пензонисања 1961. године била управница
Библиотеке Српске академије наука и уметности. Објавила је бројне стручне радове из
библиотечке делатности и у једном периоду била је уредник часописа Библиотекар.