Једна лекарска библиотека у Дубровнику у XVI. столећу
У архивским књигама дубровачким ретко се налазе подаци о приватним библиотекама; познати су свега један два таква примера. Овде ћу саопштити, по својим истраживањима у Државном Архиву у Дубровнику, податке о библиотеци једнога лекара из XVI века; то ће нам дати прилике да видимо које су лекарске књиге биле у употреби у Дубровнику у то доба.
Никола Балтазар Русо (или Poco), родом из Кастрођовани на Сицилији, живео је у другој половини XVI века и служио дуго као лекар у Дубровнику. Он је написао свој тестаменат; које године, није забележено; стоји само да је уписан 1599 у судске књиге (Testamenta Notariae, 1599). Наслов је : „Testamentum excellentis D. Nicolai Rossi, artium et medicinae doctoris." Сведоци тестамента cy Виктор Бесаљић и Антун Медо, обојица врло познати људи, први као српски и латински песник, други као астроном и философ. Тестаменат почиње: „In Christi nomine amen. Јо, Nicolo Balthassaro Russo, Siciliano della ciità di Castrogiouanni, ritrouandomi etc.“
У свом тестаменту овај лекар говори, поред осталога, о својим књигама, списима, портрету, и дипломама; места о томе гласе:
Item lasso à Dachsa la mia Bibia grande et Eusebio Cesariense. — Itern lasso à Ser Giorgio di Goze li opuscoli di Plutarco. Lasso à Ser Mattheo Benessa la Pratica di Leonardo Gioachini et un libro, scritto a mano, di componer li medicamenti Item lasso a Ser Gasparo la Pratita del Palopio. Item lasso à Gio vanni Bartoli il Matiolo. Item lasso a Ser Dottor Thomaso Antidato del Vecberio. Item lasso a Eufemio un certo libro di speciaria sciolto. Item lasso à Marino spetiale li suoi libri quali sono: La Chirurgia di Guidone Spagniole, L’ Antidottario firentino, e certo libro di leggi, scritto a mano. Item lasso à Pietro spetiale Calistano. — Item a Baro spetiale ho imprestato ... un libro detto Mesue et alcuni pochi scritti. — (Item lasso) ahi Illustrissimi Signori il mio ritratto et li miei priuilegii che li conseruino in memoria di qual seruitore fidele et amoreuole che li sono stato. — Item lasso à padre Pascalo Pietro de Lupis tutti li miei scritti et tutti li libri altri, cosi di filosofia come di teologia et medicina etc. ma che prima di lui li riueda se c’è qual cosa ouero qualche libro sospetto che lo porti al Vescouo.
У продужењу, непосредно иза тестамента, уписане су белешке о примању легата и распореду тестамента (distributio testamenti) у којима се понављају имена књига и прималаца, са нешто више података; и њих ћемо навести.
Тако 16 марта 1599 Gaspar Bazzo chirurgus изјављује да је примио Praticam Falopii; Thomas Natalis je примио Antidotarium Veccherii; Petrus aromatarius, librum Calistani; Joannes Bartoli, libra Matìolis. Даље, 24 марта 1599 Marinus aromatarius je примио Chirurgiam Guidoni Hyspani, Antidotarium florentinum et librum de legibus manuscriptum. Најзад 16 маја 1600 Ser Georgius Marini de Goze примио je opuscula Plutarchi.
Ова два текста — талијански (тестамент) и латински (распоред тестамента) — казују у главном ово.
Тестатор је поклонио две књиге (Bibia grande, Eusebio Cesariense) фрањевачком манастиру на маленом острву Дакси одмах до Дубровника. Тако је властелину Ђорђу Мар. Гучетићу дао мања дела Плутархова, и овај их је исправно примио. Дао је затим властелину Мату Бенешићу „Практику" Л Ђоакини и једну рукописну књигу о справљању лекова. Дао је хирургу Гаспару Бацо и Ивану Бартоли стручне књиге (Falopio, liber Matiolis), и ови су их обојица исправно примили. Примио је и доктор Toмo Надали спис који му је дат (Antidotarium); ово je по свој прилици Toмo Надал Будисславић, којем је Доминко Златарић испевао своју сатиричну песму „О гиздави господине" (Пјесни разлике, № 63). Некаквом Еуфемију оставио је тестатор некакву књигу (једну хирургију) a лекарнику Петру поклонио једну своју (liber Calistani), и ови их примили. Још једног лекарника, некога Бара, тестатор помиње; њему је он био раније позајмио једну књигу (Mesue) и неке мале списе. Републици дубровачкој оставио је свој портрет и дипломе, спомена ради. Осталу целу библиотеку завештао је једноме свештенику.
Мене је интересовало да нађем које су то књиге што се овде спомињу, и ево шта сам нашао, радећи на томе у богатој библиотеци Британског Музеја у Лондону.
Најпре, дела општег значаја. „Bibia grande" је библија; у талијанском зове Свето писмо и „bibia" место „biblia". „Eusebio Cesariense" је познати црквени историк Јевсевије владика кесариски (III-IV век). „Opuscula" Плутархова биће његова „Moralia" a можда и „Животи". „Calistano" је вероватно Калистен, грчки историк (IV век пре Хр.); можда је то и познији Псевдо Калистен, аутор старог романа о Александру Великом.
Затим стручна дела из медицине. Књиге неодређено поменуте (un libro di componer li medicamenti, libro di speciaria) остављам на страну, и задржавам се само на онима које се могу идентификовати.
„Falopio" (у тестаменту погрешно Palopio; у распореду тестамента тачно) је Гаврило Фалопије (Gabriele Fallopio), чувени природњак XVI века (рођен 1523, умро 1562, или 1563, или 1567), „најзнатнији анатом свога времена“, родом из Модане, професору Ферари, Пизи и Падови, писац више књига из анатомије и других области. Важнија његова дела су: „Observationes anatomicae" 1561, „Lectiones" 1575; скупљена дела (Opera omnia) 1584. Ha које ce дело његово мисли овде у тестаменту (Pratica) не могу да одредим. Литература о Фалопију: Tiraboschi, Storia della letteratura italiana, VII, lib. II, cap. 11. § XVIII: Hallam, Introduction to the literature of Europe, London, Murray, 1882, vol. II; Draper, History of the intellectual development of Europe, London, G. Bell, 1914, II, 284 (в. и превод M. Ракића, II, 253, где погрешно: Фалотије); Aug. Hirsch, Biogr. Lexikon der hervorragenden Aerzte,. Wien u. Leipzig, 11, 1885; Dr. Julius Pagel, Geschichte der Medizin, Berlin, I—II, 1888; L. Darmstaedter, Handbuch zur Geschichte der Naturwissenschaften, Berlin, 1908; Karl Sudhoff, Kurzes Handbuch der Geschichte der Medizin, Berlin, 1922; F. H. Garrison, An introduction to the history of medicine, 1929; J. W. Ballatitene, Enciclopaedia medica, 1916, IV, 602—627, чланак: Fallopian tubes.
„Il Matiolo“ je Пјетро Андреа Матиоли (Mattioli, Mathioli„ Mathiolus), y своје доба врло чувени лекар и ботаничар (1500—1577), родом из Сијене, лекар надвојводе Фердинанда у Прагу, и доцније цара Максимилиана; живео је нарочито у Тријенту и Горици. „Био је учен и, нарочито по свом знању ботанике, врло угледан лекар“. Писао је више дела. Међу њима се истиче дело „Commentarii in sex libros Pedacii Dioscoridis Anazarbei de materia medica“, штампано y Венецији 1544, доцније преведено на талијански и француски, и с којим је он стекао великог гласа. Литература о Матиолу: Tiraboschi, VII, lib. II, capo II, § 2; Hallam I, 471; A. Hirsch., J. Pagel, Darmstaedter, Garrison (наведена дела).
Што ce тиче Векеријева дела „Antidoto" и безименог „Аntidotario firentino", могу само рећи да сам у стручној литератури наилазио на дела под овим насловом; то би обично били приручници за лекове. Тако „Dizionario di opere anonime e pseudonime di scrittori italiani" (Milano, 1848) бележи дело под насловом „Antidotario per il tempo di peste, composto in lingua latina dal R. P. M. Jacopo Soldi, Fiorentino, . . . tradotto in lingua toscana", из године 1630. У поменутој књизи Ф. X. Гаризона (An introduci on to the history of medicine) на стр. 133, и y књизи „Essays on the history of medicine," — која je зборник посвећен Карлу Судхофу 1924 (уредници Charles Sunger, Henri Sigerist) — на стр. 229 поменут је такође по један Antidotarium. Који је то писац Vecherio (Veccherio) нисам могао наћи; Antidotario fiorentino може бити поменуто дело фратра Ј. Солди у латинском оригиналу.
„Un libro detto Mesue" дело je медицине Арављана. Јован Мезуе (Mesué) старији — арапским именом: Јахија бен Масаваих —, рођ. 780 умро 875, био је син једног калифе, и „писао је низ медицинских списа који се односе на анатомију, диететику, лекове, очне болести, разне болести, и др.“ Познати су његови Афоризми, у латинском преводу из 1489. Има и Мезуе Млађи, из XI или XII века, „још увек загонетна личност“. „Његова дела налазе се сада само у латинским издањима; у арапском оригиналу до данас нису нађена.“ Мисли се да је он у ствари латински писац који се намерно издавао за Арављанина. Писао је више дела. „Un libro detto Mesue“ биће свакако дело једног од ове двојице. — Литература о њима: Ј. Pagel, поменуто дело, 1, 151 и даље; Darmstaedter, стр. 47; К. Sudhoff, стр. 142; Max Neuburger, Geschichte der Medizin, Stuttgart, 1911, II. књ.; Edward G. Browne, Arabian medicine, Cambridge 1921, стр. 25 и даље.
Нисам могао да нађем писца Леонарда Ђоакини (Gioachini) и његово дело (Pratica), нити Гвидона Шпанца (Spagniole) и његову хирургију.
Библиотека овог сицилианског лекара у Дубровнику интересантна је и по делима других струка. Тако је у њој било правних књига (libro di leggi), философских и теолошких (libri altri cosi di filosofia come di teologia). Интересантна je и завршна напомена тестатора о књигама: нека свештеник коме он те књиге оставља, „најпре их прегледа, па ако која ствар или која књига буде сумњива, нека је носи бискупу.“ Изгледа да је тестатор и сам био писац (tutti li miei scritti).