О градским књижницама у Србији

Упоредо са великим покретом у већим и напреднијим народима, јавио се последњих година и у нас известан покрет у раду на народном просвећивању, на ширењу просвете и културе у све слојеве нашега народа. На Универзитету јављају се каткад популарни научни курсеви, намењени широј публици. Академија Наука, рукујући неколиким фондовима намењеним ширењу просвете, нарочито фондом Д.Стаменковића и Љ.Радивојевића, издаје нарочиту лектиру за шире слојеве и растура те књиге у великом броју примерака. То исто чини и одавно Матица Српска у Новом Саду са својом познатом колекцијом књига за народ. Културна Лига, основана у крилу Универзптета, има обилан задатак ширења целокупне културе у најдубље слојеве, и, према том задатку, оснива књижнице, ствара школе, организује културна друштва, одржава по многим крајевима Србије јавна популарна предавања, и ради уопште на подизању културних односа у земљи. Друштво, за народно просвећивање и школску хигијену, Коло Српских сестара, Друштво сту дената природњака, Друштво за чување народног здравља, и друга сродна друштва раде тако исто на подизању просвете и културе. Ван Србије раде на истом задатку општег народног просвећивања ново основано Српско Просветно друштво у Загребу, Српска Зора у Дубровнику, и друга друштва, а нарочито ова наша млада и усталачка Просвјета, која је сада приликом прославе десетогодишњице, имала тако лепу, нежну и грациозну идеју да сакупи све раднике из свих крајева Српства, и баш ради великих питања народног просвећивања. Поједина омладинска друштва, нарочито Зора у Бечу и Његуш у Загребу, имају нарочите одсеке за народно просвећивање, или раде у опште на томе, нарочито на оснивању књижнице и стварању курсева за неписмене. Пишу се, затим, књиге за народ; једна од најважнијих то је Буквар за самоуке. Уређиване су једно време и нарочито новине за народ. Постоји и нарочита литература о питању народног просвећивања, неколико часописа дају тој литератури доста места. Извесни омладински часописи узели су претрес тог питања као један од својих главних задатака. И у засебним књигама та се питања расправљају. Г. В. Царевић написао је књигу „Народне Јавне Књижнице“ 1906.; г. Марко Крстић, „Основи народног образовања“ 1912.; Г. Ђорђе Грујић, „0 друштвеном просвећивању“ 1912. Све то показује да нешто иде напред, и да је питање о народном просвећивање дошло на дневни ред, може бити да се више са њега не скине. Додајмо још да се у позваним круговима озбиљно мисли о стварању Народног Универзитета. У средини универзитетских наставника, који су и први позвани да се баве питањем о органицазији народног универзитета, родила се мисао, проста и остварљива надамо се, да се одавна пројектовани Универзитет Илије Коларца створи и организује као народни Универзитет. Познато је да је велики добротвор Илија Коларац највећи део свог имања оставио као фонд за стварање српског Универзитета. „Приход од имања овог фонда — налаже изрично Коларац у свом тестаменту 25. фебруара 1877. — да се непрестано капиталише дотле док имање фонда не нарасте толпико да се од прихода тог фонда може подићи и издржавати Српски Универзитет, па макар то било после моје смрти на тридесет и више година. Кад капитал фонда буде толико нарастао колико је нужно за издржавање Универзитета, Уноверзотет ће се подићи без обзира дали ће тада постојати у Српству Универзитет или не. Универзитет треба да се назове: Университет Илије М. Коларца, основан сопственим трудом на корист свог народа“. Прошло је одиста „тридесет и више година" како је Коларац умро 1878., његов фонд одиста је нарастао толико да се од прихода може „подићи и издржавати“ један потнун Унпверзитет, и време је одиста да се мисао завештачева једном оствари, у једино могућем облику Народног Универзитета. Коларчев фонд за универзитет данас износи близу 3 милиона (2,700.000) дпнара, годишњи приход његов је око 120.000 динара, а то је довољно за Народни Универзитет. Тридесет а можда и више наставника, изабраних међу данашњим универзитетским наставницима и међу осталим најбољим научним радницима, могу, помоћу тих средстава, држати популарна и синтетична предавања из свију наука и научних области, и држати их неколико месеци, цело школско време, од јесени до пролећа, и ставити својим слушаоцима на расположење потребне локале, довољну библиотеку и лабораторије. Ако би се остварила ова мисао, ако би се савладале све тешкоће због којих труну узалуд велики новци у времену најјаче потребе за народним просвећивањем, онда би народно просвећивање добило најпоузданији основ за своје даље развијање. Тај нови Унпверзитет, Коларчев по идеји, средствима и имену а народни по своме карактеру, био бпи центар, подлога, жижа за рад на народном просвећивању. Он би прикупио радне снаге, он би извео систематску организацију рада, он би дао правац и модел предавања за народ и опште наставе, он би, најзад, у недалеком времену, створио нове радне снаге, које ће, после, још боље и још пуније развити посао. Надајмо се да ће сви чиновници од којих буде зависило стварање овога Универзитета, разумети вапијуће потребе за народним просвећивањем у једном народу који — да не кажемо него ово — у пркос признатој бистрини и даровитости и својој познатој најлакшој азбуци на свету, има највећи проценат неписмених.

Што се тиче рада на оснивању градских књижница, који је само један део општег рада на просвећивању, и ту се у нас опажа жив покрет. Многа од поменутих друштава и установа имају као главни задатак оснивање књижница, као што и књиге и расправе које сам поменуо, говоре највише о књижницама, говорећи о просвећивању уопште. Стање књижница знатно је боље према ранијем стању, и стоји доста добро.

У Србији Културна Лига највише ради на оснивању књижница, и за кратко време има релативно велике успехе; Министарство Просвете такође помаже. У Београду има више јавних великих библиотека, Народна Библиотека, семинарске библиотеке на универзитету, библиотека Академије Наука, библиотека Богословије, библиотеке гимназија, Минпстарстава, и друге. У Крагујевцу је стара државна библпотека, одељак Народне Библиотеке београдске; тако и у Нишу, где је библиотека новија. У Лесковцу, Зајечару, Неготину, Јагодини, Пироту, Лозници такође су јавне државне библиотеке са општинском помоћу, и оне су, као и крагујевачка и нишка, под окриљем Народне библиотеке београдске. Културна Лига основала је неколико библиотека по варошима, у којима не постоје државне библиотеке. Тако у Ужицу она има своју библпотеку са 424 књиге и са свима српским часописима, у Књажевцу са 461 књигом и 9 часописа, у Крушевцу са 580 књига међу којима су и оне на туђим језицима, у Ћуприји са 1160 књига и 12 часописа, у Врањи са 2093 књига и часописима; у Параћину и Лесковцу библиотеке се у овај час оснивају. Културна Лига основала је више библиотека по варошицама: у Куршумлији са 47 књига, у Сурдулици са близу 90 књига, у Сврљигу са 144, у Соко-Бањи са 147, у Брусу са 183, у Гроцкој са 240, у Пожези са 255, у Бајиној Башти са 273, у Жабарима са 290, у Бољевцу са преко 500, у Рековцу са 711 књига, старе су библиотеке у Варварину и Свилајенцу (ова последња има преко 2000 књига). Културна Лига почела је оснивати своје библиотеке и по манастирима, где већ иначе постоје старе манастирске библиотеке; тако је основала нову, своју, засебну библиотеку у манастиру Јошаници са 86 књига. Културна Лига основала је још много више библиотека по селима; њихов број је преко 150, од којих је 48 само ове године основано. Укупно може се узети да Културна Лига има 200 својих библиотека. Треба, додуше, приметити да извесне вароши — Шабац, Ваљево, Смедерево, Пожаревац, Чачак и друге —; а тако и извесне варошице — Младеновац, Паланка, Обреновац, Горњи Милановац, Доњи Милановац, Градиште, Голубац, Ариље, Ивањица и друге —; као и бање — Аранђеловац, Врњци, и друге — немају још својих библиотека.

Као што се види, рад на оснивању јавних књижница има већ својих приличних резултата, али се тако исто види да је ствар тек у зачетку, што је и природно, пошто је највећи број књижница основан за последње четири године. Можемо се, међутим, надати да ће при истим а вероватно и при бољим условима, резултати бити још много бољи. Средства су још доста слаба, радна снага мала, организација још далеко од тога да буде спроведена кроз сва потребна места, али временом поправиће се све што се може.

Да би се видело шта се све има поправити, ја ћу изнети овде неколике мисли о томе шта се има учинити да се на овом послу постигне сав прави и ефективни успех. Ограничавајући се на најважније, даћу овде четири просте напомене.
1. У Србији, као што сам рекао, главну реч у питањима о књижницама води данас Културна Лига, поред нешто удела Министарства Просвете. Културна Лига је ипак скоро све за организацију јавних књижница. Само, Лига има и друге задатке, њен је програм врло обилан, и њени послови разноструки. Она оснива — или, боље рећи, под својим окриљем држи — поред библиотека и читаоница, још и мале трговачке школе, месна позоришта, певачка друштва, лекарнице, амбуланте, и т. д. Потребно је да се у Управп Културне Лиге издвоји наро- чпта секција за јавне библиотеке. У ту би секцију ушли људи који добро разумеју посао и лепо врше примљену дужност. Та би секција била централа за јавне библиотеке, глава свега, извор целога рада. Она би држала цео посао око библиотека у својим рукама. Она би отварала поједине библиотеке по Србији. Она би примала састав месних одбора и избор књижничара. Она би надгледала њихов рад. Она би састављала спискове књига које за поједине књижнице треба набавити. Она би израдила правилнике за уређење и одржање књижнице, затим нацрте и обрасце за инвентаре, каталоге, дневнике, реверсе, и слала би цео тај потребни прибор месним књижницама. Она би руковала новцем целе организације, у колико је тај новац заједнички, и слала би га куда треба. Она би примала легате и прилоге. Она би посредовала, у највишој инстанцији, између појединих библиотека с једне стране, и осталих културних установа с друге стране. Она би притицала у помоћ гдегод треба. Једном речју, библиотечка секција Културне Лиге била би једна стална канцеларија, која би имала да олакша посао месним књижницама, и да — што је најважније — цео посао изводи по систему, по смишљену плану, једнообразно.

2. Кад је једном уређена Централа, треба систематски и с довољним средствима оснивати месне књижнице. Културна Лига за сада не ради с нимало богатим сред ствима. Локали књижница добијају се бесплатно у држав- ним зградама. Књижничари раде без икакве награде. Књиге се добијају поклоном појединих друштава и установа (Министарство Просвете, Акадимија Наука, С. К. Задруга, Матица Српска, Друштво Св. Сава, Окружни и Школски Одбори, пи др.), или поклоном појединих редакција, и поклоном приватних лица; бивају и случајеви да се читаве библиотеке (М. Ђ. Глишић, Н. Радојкић) завештавају Културној Лиги, или да се тако завештају потребне суме (Н. и М. Пушић, Др. Сава Петровић). То је све добро, и то тако треба и даље да иде. Само, то је недовољно. За отварање књижница треба других, јачих средстава. Једно од најбољих средстава то је да саме општине помажу књижнице. Кад се у Енглеској — одакле је, може се рећи, и почео покрет за јавне књиж- нице, — први пут, пре седамдесет година, помислило на отварање јавних књижница, одмах је донет закон који је одређивао сталан општински прирез за те књижнице. Општинске књижнице и чине у Енглеској главни део јавних књижница. У Француској исто тако. Париз и Лондон, као и остале француске и енглеске вароши и места, имају многе своје општинске књижнице, у сваком кварту по једну. Такве општинске књижнице треба и у нас установити. Београд их може такође отворити, онолико књижница колико има квартова. Све вароши у Србији такође могу дати помоћи својим књижницама; варошице и села тако исто. Нека се само људи од утицаја за то заузму, па ће израдити ствар лако. Треба и законом установити прирез за јавне књижнице. Тај прирез, или у опште помоћ коју би општине указивале књижницама, био би главно средство за оснивање и одржавање месних библиотека; приватни прилози, поклони и завештања могли би само допуњавати ствар.

3. Унутрашње уређење месних библиотека имало би се такође у нас изводити онако како је на страни. Локал за књижницу треба да је на ударцу, на главном месту, куда грађани често пролазе и где им је лако свратити; никако не треба — као што сам раније виђао по уну- трашњости Србпје — да је с неруке, забачен, неугледан, и у који се никоме не мили ући. Књиге нека су укоричене, све једнако, у простом, једноставном повезу; у париским квартовним библиотекама све су у црном, платненом, врло јефтином повезу. Радно време библиотеке нека је за варош од 6—8 у вече, у селима празником и недељом. Тад би библиотекар издавао књиге публици. Приступ у књижницу и право служења књигама имао би сваки члан Културне Лиге и сваки честит грађанин месне општине. У Паризу има право и сваки други којега би два грађанина дотичног кварта препоручила и за њ јамчила; то исто би могло битп и у Београду; у мањим општинама то неби било потребно. Читалац би имао право да задржи код себе књигу до извесног рока, н. пр. недељу или и месец дана, после чега би је морао вратити. Књижничар би имао инвентар, каталог на картонима или и штампан, потребан број реверса и сличних картона, помоћу чега би одржавао контролу у потнуном реду. Није потребно да дубље улазимо у описивање библиотечке администрације. Довољно је само да кажемо да данас има система класирања књига и реверса по којима књижничар у свако доба може тачно знати где му се издата књига налази, и да ли јој је рок враћања протекао; тим се системима данас у Београду служе Народна Библиотека и Српски Семинар на Универзитету. Системи ти удобни су и за самог књижничара, пошто у великој мери упрошћују ствари.

4. Четврта, и за овај мах најважнија напомена односи се на састав библиотека, на избор књига које у њу улазе.
Све је важно при организацији јавних књижница: и добра централа, и јака средства, и подесно уређење библотеке, али је најважнији избор књига. Због чега оснивамо библпотеке ? Због тога да наш народ чита књиге. Али какве књиге? Ми смо видели да данас књиге највише поклоном улазе у наше библиотеке; али у тим поклонима има више незанимљивих, некорисних слабих, па чак и рђавих књига, и ако се понека библиотека буде у главном из таквих књига састојала, шта смо добили тада? То да смо дали народу рђаве књиге. Нашто онда цео труд око оснивања централе, налажења средстава, уређивања месних библиотека? Нетреба сметати с ума да публика за коју ми стварамо библиотеку није оног образовања којег су они што стварају ту библиотеку. Публика наша великим делом је без навике на читање, и код ње ту навику тек имамо да стварамо. Треба, дакле, добро да пазимо шта ћемо јој у руке дати. Треба да јој дамо књигу у којој ће она одиста наћи интереса и користи, и после које ће она сама, привучена занимљивошћу и коришћу које дотле није познавала, тражити друге књиге, тако исто за њу занимљиве и корисне. Ми немамо, или бар немамо увек, готову, израђену, свесну публику, која сама тражи библиотеку да се њима служи, него публику која тек треба да васпитамо за читање и служење библиотеком. Смемо ли онда оставити да састав библиотеке буде произвољан, и да га одређују случајности поклањања? Напротив, ми морамо нарочито пазити на избор књига, имати смишљен план при томе. Не кажем да се данас на тај избор гледа произвољно, не кажем да састав наших библиотека не ваља ; далеко од тога! Колико сам ја прегледао спискове књига Културне Лиге, и данас се одабира и пази што се боље може, — али тек најбоље је имати система и плана у овоме. Преко је потребно саставити један списак књига за јавне књижнице. Такав списак, у осталом, има свака организација народних књижница у других народа.

Тај би списак обухватао лепу и поучну књижевност. Од наших новијих приповедача ту би ушли, рецимо: Веселиновић, Матавуљ, Сремац, Ћоровић, Ћипико, Кочић и др. Од песника, Шантић, Дучић, Ракић и др. Од драматичара: Нушић, Војновић итд. Од старијих писаца, сви који имају књижевне вредности: Доситије, Вук (ту и народне песме), Његош, Стерија, Бранко, Игњатовић, Ненадовић, Змај, Јакшић, Трифковић, Љубиша, Лазаревић, и т. д. Од критичара и књижевних историка: Недић, Б. Поповић, Скерлић, и др. Од писаца нове политичке историје: Слободан Јовановић. Од историка: Ст. Новаковић, Мијатовић, Руварац, Ковачевић, Јиречек и др. Од писаца туђих историја, писци у преводу: Бокл, Тјер, Миње. За биографију: Поменик Милићевића, Знаменити Срби и. т. д. За географију и етнографију: М. Ђ. Милпћевић, Карић, па серије: Насеља српских земаља, Етнографски зборник; уз то, и нарочито описи Дубровника, Сарајева, Плитвпчких језера и. т. д. За политичку економију, дела Вујића. За хигијену, списи Јовановића Батута, и т. д. За природне наука, сличне ствари. Поред тога боље колекције књига. Српска Књижевна Задруга, Матица Српска, Народна Библиотека, Мала Библиотека, Зборник позоришних дела, п т. д. Часописи такође: Српски Књижевни Гласник, Летопис, Дело, Преглед и. т. д.; понеки стручни: Здравље Наравно, ту би улазила и хрватска књижевност поред српске; тако и сва српска преводна књижевност, а, гдје је потребно, и књиге на туђим језицима.

Ја немислим да овим састављам тај списак; мени је намера само да примерима покажем како замишљам састав библиотеке. А списак би имала да састави библиотечка секција Културне Лиге, и то да посао узме врло озбиљно. Она треба да узме цео материал преда се, — т. ј. све израђене библиографије, каталоге библиотечке и књижарске, — и да одабира пажљиво. У кратком року, она би могла саставити списак свих дела која су за јавне књижнице, и, по том списку, она би после опремала по- једине библиотеке по унутрашњости. Секција би, врло лако, могла да оде и даље. Она би рецимо, све своје библиотеке поделила на три класе: велике, средње, и мале библиотеке. За сваку од њих саставила би засебан списак: за велику, за средњу, за малу. Она би још, по договору с књижничарима, могла да утврди и сталну цену тим књижницама: велика би н. пр. стајала 3000 ди- нара, средња 1000, мала 500. Она би тиме могла знатно да олакша посао месним библиотекама. У место да сама библиотека за себе изабира књиге, и сваку појединце набавља, и да при том види доста труда и тешкоћа, могла би она сама јавити секцији какву библотеку тражи, и послати јој новац, све би остало секција сама учинила. Није нужно наводити какве би све олакшице биле даље могућне; то ће време само собом показати. Нама је било стало да покажемо потребу и важност спискова за јавне књижнице.

Ово је наш кратак извештај о стању градских књижница у Србији и мерама за њихово усавршавање.

Павле Поповић