Сва лица књигољупца: кратка биографија Уроша Џонића

Огромни допринос библиотекарству и богата библиографија сведоче да је љубав према књизи определила животни пут Уроша Џонића, првог библиотекара Универзитетске библиотеке „Светозар Марковић”. Јер, он је књиге читао, стварао, сакупљао и штитио. Упамћен највише као први управник централне библиотеке Универзитета у Београду, Џонић је оставио трага и у књижевној критици, историји, преводилаштву, показујући да је био једна од значајних фигура просветног и културног рада у земљи у првој половини 20. века.

Рођен је 1887. године у Књажевцу, у чиновничкој породици, 9 а гимназију је завршио у Зајечару. Иако је од студија живео у Београду, своју верност родном крају показивао је кроз активности у Удружењу Тимочана и Крајинаца у Београду. Студије књижевности на Филозофском факултету у Београду завршио је 1910. године. Још на студијама добио је звање неуказног асистента на факултету (1908-1911), од 1911. био је суплент, а од 1914, пошто је положио професорски испит, професор Треће београдске гимназије.

Као службеник у Министарству војске, био је надзорник болница у време Балканских ратова, а током Првог светског рата је са војском прешао Албанију. Био је писар болнице, начелник Војне станице, цензор Главне војне цензуре Министарства војног. Године 1917. повучен је са фронта и послат у Француску како би био професор српским ђацима који су тамо боравили. Више од једне деценије касније, у публикацији коју је његово Удружење Тимочана и Крајинаца објавило под називом Тимочка крајина (књ. 1), Џонић је објавио приповетку „Незнани“ посвећену многим непознатим војницима, мученицима Великог (Европског) рата. Живописност и динамика приповедања, готово натуралистичке појединости, сетно-горки тон, указују да је приповетка настала на темељу непосредног искуства, и као израз жеље да се још једном ода почаст јунацима: „Хероји су незнани...њих је доста дала и Вељкова Крајина, као што их је дала и цела Србија.“

За библиотекара новоосноване Универзитетске библиотеке постављен је у фебруару 1921. године, а за ту дужност га је препоручило то што је више година био помоћник у Библиотеци Српског семинара. Ипак, и тада је наставио да ради као професор Треће београдске гимназије, потом и као асистент наУниверзитету. Од 1928. до 1941, као хонорарни професор предавао је словеначку књижевност на Катедри за историју југословенске књижевности.
На положају управника Универзитетске библиотеке остао је све до 1941. године, када је, као осведочени патриота, пензионисан од стране окупаторских власти.

Током последњих предратних година био је и председник и потпредседник Библиотекарског друштва Југославије. После рата, од 1947. до 1954, радио је као научни сарадник Института за проучавање књижевности САНУ.
Преминуо је у Београду 1968. године.

Професор, војник, писац и предавач, почетком треће деценије 20. века ухватио се укоштац са грађевинским, правним, организационим и неизбежним финансијским изазовима који су искрсавали током градње Универзитетске библиотеке. И док је непрекидно текао његов књижевни, приређивачки и преводилачки рад, Џонић је морао да се бави питањима електрике, грејања и опреме у новој згради, те да често наилази на негативне одговоре када је тражио подршку за Библиотеку и неопходну материјалну потпору. Догодило се, међутим, нешто друго: Библиотека, коју је он са толико енергије стварао, постала је потпора научном, наставном и стручном раду и то је остала до данас.

Иза Уроша Џонића само на први поглед нису остала упечатљива, обимна, укоричена сабрана дела. Пажљивијим изучавањем открива се заоставштина од скоро 300 разнородних библиографских јединица које покривају широки дијапазон књижевног и културног доприноса - од књижевне критике, преко превођења и приређивања до библиографског рада. Преглед ангажмана који су остали изван овог пописа, чини се, још је већи: учешћа у стручним телима и удружењима, сарадња у Станојевићевој Српској енциклопедији, објављивање различитих прилога у часописима и листовима, професорски рад и сл.

Библиографије Уроша Џонића, које су објављене 1999-године , потом и 2001, најјасније откривају обиље и ретку разноврсност стваралаштва. Прилог из 2001, заправо је приређена Џонићева аутобиблиографија, попис дела из пера самог Џонића, који се налазио у породичној архиви. Захваљујући том посебно вредном материјалу сазнаје се да је Џонић, који је многе прилоге оставио без потписа, објављивао и песме: „Као библиограф Урош Џонић је најбоље знао колико је тешко сачинити потпуну библиографију једног аутора.“ И као да је желео да сопственим пописом, који је подељен у десет целина, помогне будућим библиографима, које је, сва је прилика, доживео као колеге. У попису се крију и изненађења као што је на пример оно да је у годинама окупације, „пошто није било услова за озбиљан научни рад“, писао успомене из старог Зајечара, те да је тада почетком 60-их написао десетак приповедака о личностима које је познавао или догађајима које је преживео.

Џонић је уткао свој рад у корене српске културе и просвећености,узидао свој трудутемеље српскогбиблиотекарства. Његов врцав ум, брзе, али сређене мисли, поштен и чист наум, писана заоставштина али и материјални трагови управљања и руковођења једном установом, непогрешив осећај за тренутак у којем је живео и радио и његова далековидост сврставају га у ред, иако помало заборављених, али великих српских просветитеља. Српски народ је захвалан Вуку, дичи се Доситејем, поносан је на Саву Текелију... Ипак да ли би, без упорних, марљивих, зашто не рећи, и довитљивих Џонића, српски културни и просветни миље био снажан и способан да се, на здравим основама, развија? Да ли би Универзитетска библиотека у Београду имала своје дубоке и стамене темеље, да ли би имала снаге да се успешно развија и богати без ових, културној историји мало видљивих, али задужбином којом су нас задужили, значајних културних посленика?

Први управник Универзитетске библиотеке, према речима Н. Лазаревића, био је „тихи прегалац на многим пољима науке, није тражио признања за своје несумњиве заслуге, он је, по природи повучен, окружен себи сличним сарадницима имао пред собом за циљ само унапређење науке уопште и библиотекарства посебно, коме је штедро поклонио деценије свога живота.“14 Пријатељ са највећим именима културне историје прве половине 20. века, и сам врсни познавалац и проучавалац књижевности, Џонић је оставио дело које још није довољно проучено и систематизовано, и то остаје као задатак за будућност.