Веселин Чајкановић
Веселин Чајкановићјерођен 1881. године у Београду. Прву београдску гимназију завршио је у згради Капетан Мишиног здања 1899. када на Великој школи уписује студије класичне филологије. По дипломирању 1903, уз залагање професора Павла Поповића, који га је уочио још на матурском испиту, бива упућен у Немачку на усавршавање.
Као што је у својој земљи имао среће да међу његовим савременицима буду и данас незаобилазне личности наше науке и културе попут Скерлића, браће Поповић, Михаила Петровића Аласа, Лозанића, Цвијића, Сремца, Кочића, да на студијама слуша предавања чувених Милоја Васића и Николе Вулића, тако је и у Лајпцигу и Минхену учио класичну филологију, старословенски, латински, санскрит, компаративну лингвистику од највећих ауторитета тога времена: Хирта, Бругмана, Имиша, Крузиуса и готово недостижног познаваоца византијске културе и средњовековне грчке литературе Карла Крумбахера.
Већ 1908. године, по повратку у Србију, као неко ко се суверено кретао подручјима класичне, византијске и оријенталне филологије, Чајкановић добија место доцента за латински језик на Филозофском факултету у Београду. У тренутку када је требало да се размахне у професионалном смислу балкански ратови и Први светски рат одвели су га на читавих седам година у ослободилачке битке у којима је показао и родољубиви дух и војничку храброст, делећи голготу српске војске и народа.
Кумановска и Брегалничка битка, борбе за ослобођење Београда, прелазак преко Албаније, Крф, Бизерта, Солунски фронт, све је то прошао показујући одговорност и срчаност, упркос стеченим повредама и болестима. Показао је и више од тога - да се у тим немогућим условима, може следити и властита духовна потреба. У Бизерти је, са француским инжењером Офором, основао Штампарију српских инвалида, са жељом да се наши несрећни борци овде уче типографском занату. Ту је уређивао лист Напред са додатком Из старих ризница, као и Библиотеку листа Напред у којој је од 1915. до 1918. изашло 25 књижица различите садржине. Из Бизерте прелази на Крф за уредника Српских новина у чијем су додатку, Забавнику, током 1918 излазили и различити књижевни прилози, али и неке научне студије.
Из ратова је изашао као резервни потпуковник српске војске, што је највиши чин који је један цивил могао добити. Сребрна и златна медаља за храброст, орден белог орла с мачевима и Легија части, најречитије говоре о Веселину Чајкановићу, борцу за слободу домовине против завојевача.
По повратку у земљу, наставља редовну професорску каријеру, али ради и на обнови и изградњи Универзитета и на опоравку духовне климе у земљи кроз рад у Српској књижевној задрузи, Задужбини Николе Чупића, Друштву Светог Саве и Српској краљевској академији, за чијег је дописног члана изабран 1922. године.
У својој биографији, којом је 1922. конкурисао за дописног члана најугледније српске научне институције, Чајкановић поред осталог пише: „(...) био сам државни питомац у Лајпцигу и Минхену и ту учио класичну и византијску филологију и, у извесној мери, оријенталску филологију. За моје студије од нарочите важности био је двогодишњи рад у Крумбахеровом семинару. Што сам се школовао на страни, имам да захвалим Г. Љуб. Стојановићу, тадашњем министру просвете. Године 1908. постао сам доцент за латински језик на нашем Универзитету; 1919. унапређен сам за ванредног; 1922. за редовног професора. Од децембра 1920. предајем на Теолошком факултету, као хонорарни професор, историје религије. Моје студије крећу се у области историје религије и фолклора. Од како сам се вратио из Првог рата, радим искључиво на историји старинске српске религије.”
Ово је сведена слика професионалног пута Веселина Чајкановића који се иначе гранао у много праваца, али су се сви они примарно сливали у његов рад на поменута два факултета. Захваљујући чињеници да је то тако, он за собом јесте оставио завидну библиографију радова, али, што је несумњиво још важније, оставио је, заједно са својим професорима Милојем Васићем и Николом Вулићем, пред Други светски рат малу, али уобличену „школу”, у којој је од великог броја студената, сваки девети, по сведочењу Растислава Марића, код Чајкановића и докторирао. То је податак који много говори о личности професора и његовом настојању да на пољима којима се бави остави школовани научни подмладак.
„Студенте је необично волео и код њега, и као професора и као декана, за њих није постојало одређено време пријема. Изванредно предусретљив у опхођењу увек је био спреман да помогне и посаветује. Својим опхођењем умео је да придобије студенте за рад на науци којој се сам био посветио и сталним указивањем на њихове погрешке и недостатке њиховог рада упућивао их у методе научног рада.” сведочи о свом професору Растислав Марић.
Покушај прецизног дефинисања подручја на коме је Чајкановић распростирао своје истраживачке „мреже” представљао би тежак задатак. Распон и дубина резултата његовог рада наводе неупућене на мисао да је постојао тим страственика који су окопавали низ „вртова” и, вредно се тискајући, дали раскошне плодове од далекосежног значаја за будућност наше науке о класичној филологији, археологији, старој историји и византологији, историји религија и етнологији. Стваралачки капацитет Веселина Чајкановића био је спрега огромне ерудиције, интелектуалне радозналости и завидне радне енергије која „књижи” око 200 библиографских јединица до његове шездесет четврте године живота.
Пред шестоаприлско бомбардовање 1941, као резервни пешадијски потпуковник, требало је да поново стане на браник домовине, као помоћник команданта једне пешадијске дивизије. Међутим, није стигао да се јави команди, јер је наступило расуло пред капитулацију Југославије. Други светски рат затиче га на месту декана Филозофског факултета где настоји да очува бар минимум континуитета у раду своје катедре, али и катедре за археологију која му је била дата да се о њој стара. Професор Ђорђе Живановић, сећајући се, пише како је по повратку из заробљеништва, марта 1942.године, на свом факултету затекао суморну атмосферу у којој се ништа не ради, а мртвило се разгаљује једино надом у ослобођење. Јавио се и декану, професору Веселину Чајкановићу: „Дочекао ме је веома обрадован, јер ће катедра - рекао ми је одмах - имати некога од старих чланова.” Радовао се његовом доласку јер је тако „затворио” катедру да не би министарство довело некога неподесног за то место.
Крај Другог светског рата, међутим, овој, у сваком смислу узоритој личности, доноси исход какав се из до сада реченог никако не би могао наслутити. Наиме, нова власт 12. децембра 1944. оснива Суд части Београдског универзитета чији је задатак био да суди свим наставницима Универзитета и њиховим помоћницима који су се затекли на Универзи- тету 6. априла 1941. године, а својим делима су се „огрешили према своме народу, аутономији, традицији или интересима Универзитета”. Овај Суд чинило је 11 чланова. Он је тесно сарађивао са Комисијом за обнову Универзитета која је имала задатак да Суду доставља материјал за покретање поступка против појединих наставника. Своје одлуке, Суд ће по „Правилнику о Суду части Београдског универзитета”, доносити према: „слободном уверењу” (чл. 6) и „Против пресуда Суда части нема места правном леку и она је одмах и правоснажна и извршна” (чл. 17). У члану 5 овог Правилника стоји да ће Суд части избацивати са Универзитета наставнике и њихове сараднике „да би се омогућио како правилан развој Универзитета тако и развој самих тих наставника и њихових помоћника”. Овај, могло би се закључити, „преки Суд" свим професорима је упутио циркуларна писма у којима од њих тражи да напишу исцрпну изјаву о свом раду и понашању током рата, као и о раду и понашању својих колега, професора Универзитета.
Међу првим званичним жртавама наћи ће се професор Веселин Чајкановић, коме је априла 1945. уручена пресуда да се „удаљи са Универзитета”. Потписало ју је осам чланова Суда части и то професори: Павле Савић, Петар Матавуљ, Стеван Ђелинео, Борислав П. Стевановић, Душан Недељковић, Радомир Алексић, Тома Бунушевац и извесна Милка Радоичић. Грехом којим је образлагао пресуду, Суд части је прогласио то што је Чајкановић за време рата, за узак круг људи, одржао једно стручно предавање. Друга наведена „кривица” било је учешће у изради цивилног плана Универзитета, који је имао за циљ да у ратним условима сачува своју имовину и кадрове. Уследила је Одлука Министарства просвете Србије, Комисије за обнову Универзитета и Филозофског факултета, од 26. јуна 1945. године да се Веселин Чајкановић отпусти из службе. Потписници овог документа били су Митра Митровић, министар просвете Србије, Стеван Јаковљевић, председник Комисије за обнову Универзитета и Борислав Стевановић у име декана Филозофског факултета.
За разлику од неких који су му судили, Чајкановић је за време окупације одбио да потпише чувени Апел српском народу да се не бори против немачког окупатора, али му је у образложењу пресуде наведено као кривица и то, што је тај апел потписао. По том основу је изгубио и гласачко право. (Увидом у списак потписника показало се да је то нетачно, али одлука није промењена.) Осим губитка службе, изгубио је и права на било какав приход, па је породица била принуђена да се свакојако довија како би преживела.
Достојанствено и наизглед мирно, примивши Решење да се за сва времена удаљи са Универзитета, Чајкановић се вратио кући. Истог дана пао је у постељу из које се више није дигао. Дубоко оронуло здравље, знатно нарушено у ратовима за одбрану земље, рапидно се погоршавало. Жиг са ознаком „издајник”, није поднео. Победник у часним борбама са сваком врстом противника, овде није налазио идеју ни за стратегију ни за тактику. „Повлачење” је изгледа Веселину Чајкановићу у овом случају било једина часна опција. После четрнаест месеци умире 6. августа 1946. године.
Увек присутна жеља власти, да се путем политичке, обави и морална дис- кредитација личности и да се она социјално екскомуницира, овде ипак није успела. Из дневника се види да је Чајкановић до последњег дана био окружен великим бројем пријатеља. Да му је то много значило, показују исцрпне дневничке забелешке о томе ко их је ког дана посетио. Међу посетиоцима се помињу Миодраг Ибровац, Бранко Миљковић, Урош Џонић.
Чак и на самом крају, на погребу, Миодраг Ибровац је одржао опроштајни говор какав је доликовао и тренутку и личности, упркос противљењу удовице која је тако покушала да пријатеље заштити од било каквог ризичног експонирања. Осим Ибровца, говор је одржао и Богдан Рашић, бивши Чајкановићев студент мада га (као евентуално његовог претходника) нису штитили ни име, ни углед. То је био и гест истинске оданости, али пре свега личне храбрости.
На примеру овог човека, а он је само један од многих, који је у овом тренутку предмет наше пажње, види се како се у новој држави, после Другог светског рата, кроз демагошку орнаментику, право ослободило обавезе према праведности. Пресуђивање јој је било милије од просуђивања. Минервина сова те „нове власти” никада није ни полетела, јер се у њеном развоју до сутона није ни стигло.
И да сумирамо. Откуд Веселин Чајкановић међу Легендама Београдског универзитета? Уз све што је постигао, као научник у областима којима се бавио, као професор делујући на Универзитету, као интелектуалац који се није сти- део родољубља, доживео је да буде изгнаник са Универзитета коме је подигао углед, лишен свих грађанских права у држави којој је без остатка служио.
Ово је, надам се, добра прилика да се у институцији Београдског универзитета која за своје оснивање дугује и њему, прекине срамни заборав жртве, разгрне наслага нехаја, самозаљубљености и самодовољности и обави чин његове имплицитне и симболичке рехабилитације.
Марија вранић Игњачевић