Александар Белић (1876-1960) Живот и дело
Александар Белић, истакнути лингвиста, слависта, академик и универзитетски професор, родио се и школовао у Београду. Похађао је Нижу теразијску гимназију, а матурирао је у Првој мушкој гимназији у Београду (1890-1894). Школски другови били су му Јован Скерлић, Милан Ракић, Бранислав Петронијевић и др. Школске 1894/95. године започео је студије на Историјско-филолошком одсеку Велике школе у Београду код професора Љубомира Стојановића и Јована Цвијића. Због материјалних тешкоћа морао је да напусти студије у Београду и одлази у Одесу код ујака Васе Кокановића, имућног трговца, где је наставио студије и одслушао четири семестра. Добивши стипендију Министарства просвете у Београду, са Новоросијског универзитета Белић прелази на Универзитет у Москви, где је довршио пети семестар студија славистике и других помоћних дисциплина. Ту је учио и санскрит, као и класичне језике. Још као студент, 1897. године, штампао је свој први научни рад у часопису Руске императорске академије - "Извѣстiя", а последње године студија, објавио је још пет својих радова. За време студија у Москви, велики утицај на Белићево даље формирање и усмеравање на компаратистичке и историјско-језичке студије, имао је руски лингвиста Ф. Ф. Фортунатов. У то време проучавао је старе српске ћирилске споменике (Мирославово јеванђеље, и др.) и српску синтаксу.
По завршетку студија, упрокос предлогу да остане на Московском универзитету, Белић се враћа у Београд и бива постављен за доцента на Катедри за словенску филологију на Великој школи. Пре него што ће почети са наставом, Белић добија стипендију за одлазак на Универзитет у Лајпцигу да би проширио своје знање проучавањем германске филологије. У Лајпцигу слуша предавања код проф. К. Бругмана из упоредне граматике индовропских језика и проф. А. Лескина из српског и старословенског језика, као и предавања немачког санскритолога Е. Виндиша. Тада почиње са радом на докторској дисертацији "Развитaк деминутивних и амплификативних суфикса у словенским језицима", а коју је одбранио са највећом оценом - magna cum laude. По предлогу проф. А. Лескина своју тезу штампао је 1901. године у Јагићевом Архиву за словенску филологију на немачком језику.
По повратку у Београд (1901) отпочео је своја предавања на Великој школи као ванредни професор. Упоредо са својим професорским послом, Белић се бавио научноистраживачким радом, пре свега у области дијалектологије. 1902. и 1903. године пропутовао је источну и јужну Србију где је сакупио обиман материјал о говору и дијалектима тих крајева. Ово проучавање резултирало је делом "Дијалекти источне и јужне Србије" објављеним у првој књизи Српског дијалектолошког зборника, прве научне едиције коју је сам основао и уређивао.
1904. године изабран је редовног професора Велике школе у Београду, која је већ наредне, 1905. године, била преименована у Универзитет.
1905. изабран је за дописног, а 1906. за редовног члана СКА, у којој је од 1923. генерални секретар, а од 1937. и председник. У то време, Белић почиње са припремама на издавању Речника српскохрватског књижевног и наодног језика (Речник САНУ)
Као реномирани научник и неко ко је стекао углед у утицајним универзитетским круговима, Белић се током Првог светског рата борио за српске државне интересе. Писао је брошуре (Србија и јужнословеско питање, Докази југословенског јединства и повијест југословенске мисли од давнина до данас, О српском књижевном и народном језику) и држао предавања у Риму и Петрограду. У Паризу и са групом универзитетских професора оснива удружење Ligue des Universitaires Serbo-Croato-Slovenes и покреће лист Revue Yugoslave. Након рата, 1919. године, Белић наставља да се бави патриотским радом и залаже се, заједно са другим истакнутим српским јавним и културним посленицима, за што повољније исходе за Србију пред мировну конференцију у Паризу
Будући да у ратно време рад Универзитета био онемогућен, Белић тек 1919. године постаје редовни професор.
Између два рата, Белић је обављао дужност ректора Београдског универзитета. Био је један од иницијатора оснивања Задужбине Илије Коларца и први председник његовог управног одбора.
Био је члан Чешке академије наука, дописни члан ЈАЗУ, редовни инострани члан Пољске академије наука, први члан Знанственог друштва за хуманистичке веде у Љубљани и почасни члан Матице српске.
За време окупације, 1941. године, А. Белић је два пута одвођен у Бањички логор. По изласку из логора, све време окупације, престао је са свим активностима и потпуно се повукао из јавног живота у своју кућу на Топчидеру. 1946. године проглашен је почасним професором Каролиншког универзитета у Прагу.
После Другог светског рата, 1947. године, Белић је изабран за почасног професора Универзитета у Москви, а Универзитет у Глазгову и Карлов универзитет су му доделили докторорате honoris causa.
Белић је врло ценио уметност, нарочито сликарство, музику и књижевност. Дружио се са сликарима Пајом Јовановић и Урошем Предићем, а у слободно време и сам је и сликао аквареле. Међу пријатељима с којима се често проводио време били су Иво Андрић и Исидора Секулић, са којима се састајао у својој кући на Топчидерском брду, а дружио се и са руским уметницима.
Као професор Велике шоле, а касније и Универзитета у Београду, Белић је држао предавања из дијалектологије, историје језика, опште лингвистике, савременог српског/српскохрватског језика и словенске филологије. Поставио је темеље модерној универзитетској настави и савременим језичким истраживањима у Србији. Формирао је лингвистичку школу, посебно за област дијалектологије, за коју се сматра да је по садржајима богатија и савременија од претходних истраживања. Поставио је темеље модерној настави и истраживањима српског језика на штокавском подручју, дијалектологији, историји језика и општој лингвистици. Важио је за водећег српског лингвисту након Првог светског рата, а истовремено велики углед имао је и у европским лингвистичким круговима. Први је међу младограматичарима који је почео да разрађује теорију синтагматике. Утицао је на формирање бројних стручњака за српски језик и иницирао је низ лингвистичких пројеката. Сматра се једним од твораца модерне словенске синтаксе, нарочито синтаксе глаголских времена. Бавио се и питањима српског књижевног језика, правописом, развојем и пореклом језика. Иза њега је остало преко 500 библиографских јединица. Своје теоријске погледе на језик изложио је у двотомној монографији О језичкој природи и језичком развитку, која се сматра његовим животним делом. Његови радови представљају основе за изучавање дијалектологије и граматике савременог српског језика. Поред бављења историјом српског језика, дао је допринос у проучавању упоредне славистике и акцентологије. Био је заговорник јединственог српскохрватског језика.
Оснивач је и доживотни уредник важних лингвистичких часописа: Српски дијалектолошки зборник (1905), Јужнословенски филолог (1913), Библиотека ЈФ (1928), Наш језик (1928), у којима је објављивао своје расправе и чланке о српском језику и словенској лингвистици.
За изузетан научни рад, залагање и допринос у развоју образовања и неговању културе, Белићу су додељена бројна одликовања : Орден Св. Саве трећег реда, по указу краља Петра I (1910), Орден Св. Саве другог реда (1923), Орден Св. Саве првог реда (1930), Краљевски орден Југословенске круне првог реда (1937).