ПБ21 - Посебна библиотека Александра Белића

Текстови су измењена и допуњена верзија рада Јасне Чанковић и Сунчице Глишић објављеног у публикацији Књигохранилиште Универзитета у Београду. 3, Посебне библиотеке и легати, прир. Свјетлана Ђелић, Светлана Пуцаревић, Драгана Михаиловић, Татјана Брзуловић Станисављевић (Београд: Универзитетска библиотека „Светозар Марковић“, 2025), 115–122.

Универзитетска библиотека у Београду је куповином, на основу Уговора између Библиотеке и Белићевих наследника, склопљеним 4. априла 1968. године, а уз залагање тадашњег управника Ива Фрола, постала власник личне библиотеке Александра Белића. Овај књижни фонд садржи 9474 сигнатуре у оквиру којих су смештене библиографске јединице монографских и серијских публикација, научним и стручним темама, окренутих славистици, те представља драгоцену збирку која је, као двадесет прва посебна библиотека, добила ознаку ПБ21.

Белић је своју библиотеку, у највећој мери, формирао набављајући дела из научних и стручних области које су биле предмет његовог истраживања. Треба нагласити да се у оквиру Библиотеке се налазе и радови самог Белића међу којима је, према мишљењу струке, најзначајнија научна студија О језичкој природи и језичком развитку, лингвистичка испитивања (1941). Белић се општом лингвистиком бавио и у научним студијама О руској лингвистици (1921) и Constant features in language (недатирано). Значајно место у његовом лингвистичом опусу заузима докторска дисертација о деминутивима у словенским језицима – Zur Entwicklungsgeschichte der slavischen Deminutiv- und Amplificativsuffixе (1901)*.

Александар Белић је, својим научним радом, дао немерљив допринос разнородним лингвистичким темама као што су, у највећој мери, особине прасловенског, старословенског, индоевропских и словенских језика. У Библиотеци се, између осталих, налазе његове студије – Акценатске студије (1914), La troisième ou la plus récente palatalisation des gutturals (1928), О двојини у словенским језицима (1932), O značaju priloga (adveraba) za jezičku sistemu indoevropskih jezika (1933), Галички дијалекат (1935), О глаголах, имеющих два вида (1957), Падежная система и происхождение предлогов (1958), Къ двойственному числу въ старославянскомъ (1899). Нарочиту пажњу је посветио проучавању историјске лингвистике и историјске граматике, дијалектологије, морфологије и акцентологије српскохрватског и српског језика – Дијалекти источне и јужне Србије (1905), рад објављен у првом броју Српског дијалектолошког зборника, Діалектологическая карта сербскаго языка (1905), О чакавскоме (1908), О српским или хрватским дијалектима (1909), Zum heutigen Stande der serbokroatischen Dialektologie (1910)*, Прилози историји словенских језика (1924), Штокавски дијалекат (недатирано)*. Од великог значаја су и Белићева предавања, неретко, сачувана у облику машинописа – Гласови и акценат (1948 – 1968), Борба око нашег књижевног језика и правописа (1949), Историја српскохрватског језика, Речи са деклинацијом, Речи са коњугацијом (1950, 1951), Основи историје српскохрватског језика, Фонетика (1960).

Белић се, у нешто мањем обиму, бавио проучавањем словенских рукописа – Замѣтка о славянскомъ житіи св. Пятки-Петки (1897), О “македонизмахъ” Типика письменнаго и преплетнаго искусства по юго-славянской рукописи половины XVII вѣка (1903)*, затим народном поезијом – збирка Srpskohrvatske junačke pesme у уредништву америчког слависте Алберта Бејтса Лорда са Белићевим предговором (1953), лексикографијoм – Речник српскохрватског књижевног и народног језика, у издању Института за српски језик САНУ, чији је први том (1959) и уредио, педагогијом – аутор је граматика српскохрватског језика за средње школе (1932, 1933, 1940), етнографијом и културном историјом јужнословенских народа – La Macédoinе, études ethnographiques et politiques (1919),књижевним превођењем – редиговао је превод са руског на српски језик приповедака Максима Горког и, на концу, политичком историјом – Срби и Бугари, у Балканском савезу и у међусобном рату (1913), Dokazi jugoslovenskoga jedinstva i povjest jugoslovenske misli od davnine do danas (1915)*, Du Vardar à la Sotcha, рад француског слависте Ернеста Денија за који је Белић написао предговор (1923).

С обзиром да је, након Београда, студирао славистику у Одеси и Москви, као и да је годину дана провео на усавршавању у Лајпцигу Белића су, ова три лингвистичка круга, умногоме формирала као слависту. Будући заговорник научне мисли филолога Љубомира Стојановића набавио је, за своју Библиотеку, између осталих, његова дела – Каталог рукописа и старих штампаних књига,Збирка СКА (1901), Стари српски записи и натписи (1902 – 1926), Новыя слова Климента словѣнскаго (1905), Гробни натпис требињског жупана Грда XI-XII века (1913)*, Старе српске повеље и писма, Дубровник и суседи његови у двадела (1929, 1934), О значењу и употреби глаголских облика у реченицама (недатирано), Граматика старога словенскога језика, за V и VI разред гимназије (1895, 1909).

Поред Стојановића, плодотворан утицај на Белића су извршили руски и немачки лингвисти Филип Фјодорович Фортунатов, Фјодор Јевгењевич Корш, Аугуст Лескин и Карл Бругман. С обзиром да се Белић може сматрати наследником њихових лингвистичких начела разумљиво је што се, у оквиру ПБ21, налази респектабилан број њихових научних студија, као што су предавања Сравнительное языковѣдѣнiе (1901), Краткiй очеркъ сравнительной фонетики индоевропейскихъ языковъ (1922)*, Лекцiи по фонетикѣ Старославянскаго (Церковнославянскаго) языка (1919), Составъ Остромирова евангелія (1908)*, О залогахъ русскаго глагола (1899)*, Критическiй разборъ сочиненiя профессора Императорскаго варшавскаго университета Г. К. Ульянова Значенiя глагольныхъ основъ въ литовско-славянскомъ языкѣ (1897), Sâma veda - Âranyaka-Samhitâ, въ приложеніи, нѣколько страницъ изъ сравнительной грамматики индоевропейскихъ языковъ (1875)* Фортунатова, затим Способы относительнаго подчиненія, глава изъ сравнительнаго синтаксиса (1877)*, Слово о полку Игоревѣ (1909) Корша, те Untersuchungen über Betonung-s und Quantitäts- verhältnisse in den slavischen Sprachen (1893)*, Grammatik der Altbulgarischen (Altkirchenslavischen) Sprache (1909), Grammatik der serbo-kroatischen Sprache (1914), Zur Kritik der künstlichen Weltsprachen Бругмана и Лескина (1907) на концу, Бругманове научне студије о индоевропским језицима, као што су Grundriss der vergleichenden Grammatik der indogermanischen Sprachen (1889)* или Vergleichende Laut-, stammbildungs- und flexionslehre der Indogermanischen sprachen (1897). Утицај значајних представника младограматизма (Јunggrammatiker), Лескина и Бругмана, чија се начела огледају у примени принципа верификације научних сазнања из области природних наука на област лингвистике (Лајпцишка школа) допринео је формирању Белићеве Београдске лингвистичке школе.

Посебна библиотека Александра Белића представља ризницу научних студија најзначајнијих лингвиста, нарочито слависта, с краја 19. и с почетка 20. века, на првом месту, из области славистике и србистике, као што су Institutiones linguae Slavicae dialecti veteris (1822) чешког слависте Јозефа Добровског, Serbische Lesekörner, oder historisch-kritische Beleuchtung der serbischen Mundart (1833) словачког лингвисте Павелa Јозефa Шафарика, Vergleichende Grammatik der slavischen Sprachen (1879) лингвисте Франца Миклошича, Du genre animé en vieux-slave et de ses origines indo-européennes (1897) француског лингвисте Антоана Мејеа, Serbische Lesekörner, oder historisch-kritische Beleuchtung der serbischen Mundart (1833) словачког лингвисте Павелa Јозефa Шафарика, Вукъ Караджичъ, его дѣятельность и значеніе вь сербской литературѣ (1882) руског слависте Платона Андрејевича Кулаковског. Поред наведених, заступљени су и радови признатих научника – словеначког слависте Грегора Крека (1887), српског слависте Јована Бошковића (1888), немачког лингвисте Фридриха Бехтела (1892), руског слависте Петра Алексејевича Лаврова (1910), српског историчара књижевности Миодрага Ибровца (1918), чешког лингвисте Јозефа Пате (1920), украјинског лингвисте Всеволода Михајловича Ганцова (1923), словеначког лингвисте Франца Рамовша (1924), немачког славистеАлфонса Маргилијеса (1924), италијанског историчара Франческа Марије Апендинијa (1928), хрватског лингвисте Томислава Маретића(1931), француског лингвисте Антоана Мејеа (1934), немачког слависте Бориса Отокара Унбегауна (1935), словачког лингвисте Људовита Новака (1935), руског лингвисте Виктора Владимировича Виноградова (1938), финског слависте Јосифа Јулијуса Миколе (1950), руског слависте Ефима Фјодоровича Карског (1956), чешког филозофа и лекара Франтишека Цирила Кампелика (1842). Библиотека садржи и књиге поезије Лукијана Мушицког и Ивана Мажуранића у преводу пољског књижевника Антонија Богуславског на пољски језик (1838, 1931), те Руско-српску библиографију, 1800-1925 Александра Љвовича Погодина са преводима руске књижевности на српски језик (1932, 1936).

Библиотека поседује и студије о словенским језицима које су, с научно-истраживачког становишта, нарочито инспиративне с обзиром на специфичне предмете истраживања – нпр. Опыт фонетики резьянских говоров (словеначки језик– резијански дијалекат, 1875)* пољског слависте Јана Бодуена де Куртена или O jménech motýlů v slovenských nářečích (словачки језик – називи лептира, 1955) чешког слависте Вацлава Важног.

У Библиотеци су, у знатно мањем обиму, заступљене научне студије о језицима ван словенског лингвистичког миљеа – могу се издвојити радови о немачком, енглеском, румунском, шпанском, француском, италијанском, грчком, исландском, литванском или кинеском језику. Библиотека садржи и радове о језицима који нису, у већој мери, били предмет науке о језику као што су студије о кашупском (1925) немачког лингвисте Фридриха Лоренца, полапском (1929) пољског слависте Тадеуша Лер-Сплавињског, јафетским језицима (1932) грузијског филолога Николаја Јаковљевича Мара, хетитском (1936) пољског слависте Тадеуша Милевског или бацбијском (1953) чеченског лингвисте Јунуса Дешеријевича Дешеријева. ПБ21 располаже и значајним издањима речника као што су Ricsoslovnik (vocabolario-woerterbuch) illiricskoga, italianskoga i nimacskoga jezika, s jednom pridpostavljenom grammatikom illi pismenstvom (1803) хрватског лингвисте Јосипа Волтића или Joakima Stulli Dubrocsanina ... Illir. Ital. Lat (1806) хрватског фрањевца Јоакима Стулића.

Поред студија из области лингвистике, нарочито славистике, Белићева библиотека садржи и публикације из, више или мање, сродних научних и стручних дисциплина, као што су збирке текстова и студије о народној књижевности, затим збирке текстова и студије о црквеној књижевности, као што је Istvmacenije obi[l]nie navka karstyanskogа – катихизис италијанског теолога Роберта Белармина (1805), те радове из области историје писмености словенских народа и, на концу, из области политичке, дипломатске, правне и културне историје српског и словенских народа, са посебним освртом на српско национално питање – Александар Белић и Љубомир Стојановић су 1915. године, у име Владе Србије, у Петрограду, изнели захтев о припајању Лике и Славоније Србији документујући овај потез меморандумом Савремено српско националнио питање.

Богата Белићева Библиотека поседује и дела српске и светске књижевности, као и књижевнокритичке студије и, коначно, радове из разнородних научних области - етнологије, етнопсихологије, фолклористике, антропологије, антропогеографије, у највећој мери, о народима са Балкана и о јужнословенским народима, те радове из области филозофије, психологије и археологије.

Библиотека, уз богат фонд монографских публикација, располаже и корпусом значајних наслова серијских публикација. На првом месту, требало би истаћи лингвистичке часописе чији је оснивач или уредник био сам Александар Белић. То су Српски дијалектолошки зборник, основан 1905, Наш језик, основан 1932, те значајан број посебних отисака из Јужнословенског филолога, основаног 1913 – сва три наслова у издању САНУ. Поред наведених, ПБ21 садржи и периодична гласила чије су теме наука о језику, етнологија, етнографија, фолклор, у оквиру широког временског распона и на више језика, као што су Српски етнографски зборник, Гласник Етнографског института, Зборник за историју, језик и књижевност српског народа, Годишњак, Глас и Гласник (САНУ), Гласник Српског ученог друштва / Гласникъ Дружтва србске словесности, затим Rad Hrvatske akademije znanosti i umjetnosti, Ljetopis Jugoslavenske akademije znanosti i umjetnosti, Zbornik Historijskog instituta Jugoslavenske akademije znanosti i umjetnosti, Zbornik za život i običaje Južnih Slavena (ЈAZU), Časopis Razprave = Dissertationes, Filološke in literarne vede (САЗУ), Годишник на Софийския университет, Věstník České akademie věd i umění, Časopis pro moderní filologii, Język Polski и др. што уз, у сваком смислу, значајан фонд монографских публикација, Библиотеку Александра Белића чини једном од најбогатијих и највреднијих збирки научних студија из области лингвистике, нарочито славистике, које се налазе у фонду Универзитетске библиотеке у Београду.

*Према подацима наведеним у оквиру Узајамне библиографско-каталошке базе података, ова публикација се може позајмити искључиво из фонда Универзитетске библиотеке у Београду.